Пређи на садржај

Грађански рат у Јужном Судану

С Википедије, слободне енциклопедије

Јужносудански грађански рат био је сукоб у Јужном Судану између снага владе и опозиционих снага.[45][46][47][48]

Десембра 2013. године почела се водити политичка борба за моћ између председника Салве Кира Мајардита и његовог бившег заменика Рика Мачара.[49] Председник Кир је оптужио господина Мачара и десет других особа за покушај државног удара.[36] Мачар је негирао оптужбе за покретање државног удара, напустио државу и позвао Кира да поднесе оставку.[50] Избио је сукоб између Народног покрета за ослобођење Судана (SPLM) и Народног покрета за ослобођење Судана у опозицији (SPLM-IO); покренут је грађански рат. Угандске трупе су распоређене да се боре уз снаге Јужносуданске владе против побуњеника.[51] У јануару 2014. године, постигнут је први договор о прекиду ватре. Убијање се и даље наставило, а уследило је још неколико договора о прекиду ватре који се нису испоштовали. Преговоре је водила Међувладина управа за развој (IGAD +), која броји осам регионалних земаља-чланица и такође укључује Афричку унију, Уједињене нације, Кину, Европску унију, Сједињене Америчке Државе, Уједињено Краљевство и Норвешку. Мировни споразум познат под именом „Компромисни мировни споразум” (енгл. Compromise Peace Agreement) био је потписан у Етиопији августа 2015. године, након претњи санкцијама од стране Уједињених нација за обе стране укључене у сукоб.[52] Мачар се вратио у Џубу 2016. године и био је именован за потпредседника.[53] Након друге ескалације сукоба у Џуби, Мачар је поново побегао; био је у самонаметнутом егзилу у Судану.[54]

Процењује се да је чак 300.000 људи убијено у току грађанског рата, укључујући неколико великих злочина попут Масакра у Бентијуу године 2014.[37][55] Иако су обојица главних вођа у сукобу имала људе који су их подржавали широм Јужног Судана и независно од линија етничке поделе у овој земљи, уследеле борбе су имале етничког призвука. Етничка група Динке која је била на страни Кира је оптужена за напад на друге етничке групе, док је етничка група Нуера који су подржавали Мачара оптужена за напад на Динке.[56] Због последица сукоба, скоро 2.000.000 људи је расељено на територији Јужног Судана, док је више од 400.000 људи избегло у суседне државе[57] — нарочито Кенију, Судан и Уганду.[58]

Позадина

[уреди | уреди извор]
Јужносуданац држи HK G3
Маринци евакуирају грађане

Војни сукоб у Јужном Судану 2013. је био политичка и војна криза која је задесила државу због побуне припадника народа Нуер.

Војници лојални бившем потпредседнику Рику Мачару покушали су да изведу државни удар 14. децембра у главном граду Џуби.

Снаге лојалне председнику Салви Киру Мајардиту спречиле су овај покушај што је довело до ескалације сукоба између зараћених припадника народа Динке и Нуер,[59] тј. између присталица председника Кира и некадашњег потпредседника Мачара.

Хуманитарно стање

[уреди | уреди извор]

Сукоб се проширио на седам од десет држава Јужног Судана (Џонглеј, Источна и Централна Екваторија, Ел Вахда и Вараб, Ел Бухајрат, Горњи Нил).

Око 95.000 људи је расељено из својих домова од 15. децембра, а преко 55.000 је у избеглиштву. У Џуби је око 20.000 породица смештено у кампу Унмиса, а у Бору око 17.000. Велики број људи расељен је и у градовима Малакал и Бентију (10.000 и 8.000).[60]

Велики број избеглица из Џубе прешао је у суседне државе — Уганду и Кенију. Сукоби између различитих војних групација су најинтензивнији у Џонглеју у околини града Бора.[61]

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Фракција Кобра се отворено супротстављала влади до 2014. и остала у релативној опозицији до 2015. године, када се поделила у провладину и про SPLM-IO фракцију — потоња је формирала Снаге Већег Пибора (енгл. Greater Pibor Forces, GPF). Почетком 2016. године, фракција Кобра се ефективно распала, а преостала група се придружила влади.[8][4][9] Септембра 2016. године, међутим, фракција Кобра је прогласила поновно оснивање од стране неких њених команданата и наставила је борбу против владе.[10]
  2. ^ Зангил је служио као командант SSDM/A (Кобра) фракције од 2013. године, све док није постао дезертер са већином својих трупа и прешао на страну SPLM-IO године 2015. — основавши Снаге Већег Пибора (енгл. Greater Pibor Forces, GPF).[8][4]
  3. ^ Јау Јау је био на челу SPLM-IO фракције у отвореној опозицији влади SPLM до 2014. године, те у релативно мирној аутономији до 2015. године, када је већина његових снага прешла на страну SPLM-IO. Године 2016, он се са својим преосталим лојалистама придружио SPLM.[8][9][27]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Clone of Sudanese President Juba discuss crisis”. Al Jazeera. јануар 2014. 
  2. ^ а б „United Nations Mission in the Republic of South Sudan”. UNMISS Facts and Figures. UN. Приступљено 23. 1. 2012. 
  3. ^ „South Sudan oil town changes hands for fourth time. Why?”. The Christian Science Monitor. 5. 5. 2014. Приступљено 2. 10. 2014. 
  4. ^ а б в „Murle faction announces defection to S. Sudan rebels”. Архивирано из оригинала 12. 10. 2017. г. Приступљено 13. 5. 2016. 
  5. ^ а б „South Sudan General Gathoth Gatkuoth explains to Karin Zeitvogel why he broke with Riek Machar”. voanews.com. 12. 8. 2015. Архивирано из оригинала 23. 09. 2015. г. Приступљено 15. 8. 2015. 
  6. ^ „Changson dismisses Gathoth Gatkuoth as FDP group splits over advance team to Juba”. sudantribune.com. 12. 7. 2016. Архивирано из оригинала 12. 10. 2017. г. Приступљено 5. 1. 2016. 
  7. ^ а б „South Sudan: ‘White Army’ militia marches to fight”. USA Today. 28. 12. 2013. 
  8. ^ а б в г „David Yau Yau surrenders Cobra-faction to a General linked to the SPLA-IO: Cobra-faction's splinter group”. South Sudan News Agency. 12. 1. 2016. Архивирано из оригинала 12. 10. 2017. г. Приступљено 03. 10. 2016. 
  9. ^ а б „South Sudan’s Boma state violence displaces hundreds”. Sudan Tribune. 31. 3. 2016. Архивирано из оригинала 30. 12. 2016. г. Приступљено 03. 10. 2016. 
  10. ^ а б „Top Cobra Faction general defects from Kiir government”. Radio Tamazuj. 27. 9. 2016. Архивирано из оригинала 01. 10. 2016. г. Приступљено 03. 10. 2016. 
  11. ^ а б „Johnson Olony’s forces prefer independent command in Upper Nile state”. sudantribune.com. 17. 5. 2015. Архивирано из оригинала 10. 08. 2018. г. Приступљено 23. 6. 2015. 
  12. ^ а б „Government Questions SPLM/A-IO About The Position Of Gen. Johnson Olony”. gurtong. 2. 4. 2016. Архивирано из оригинала 07. 06. 2017. г. Приступљено 12. 7. 2016. 
  13. ^ а б „S. Sudan’s Otuho rebels unveil objectives for armed struggle”. Sudan Tribune. 4. 12. 2015. Архивирано из оригинала 12. 10. 2017. г. Приступљено 20. 12. 2015. 
  14. ^ „S. Sudan army in control of Wau town after heavy gunfire”. sudantribune.com. 12. 7. 2016. Архивирано из оригинала 12. 10. 2017. г. Приступљено 26. 6. 2016. 
  15. ^ а б в „Over 40 people killed in South Sudan’s town of Wau: official”. sudantribune.com. 29. 6. 2016. Архивирано из оригинала 12. 10. 2017. г. Приступљено 12. 7. 2016. 
  16. ^ „Several dead as convoy ambushed in South Sudan”. Al Jazeera. 27. 1. 2015. Приступљено 14. 7. 2016. 
  17. ^ „It wasn’t a coup: Salva Kiir shot himself in the foot”. South Sudan nation. Архивирано из оригинала 12. 10. 2017. г. Приступљено 03. 10. 2016. 
  18. ^ Burke, Jason (12. 7. 2016). „South Sudan: is the renewed violence the restart of civil war?”. The Guardian. Приступљено 14. 7. 2016. 
  19. ^ а б в South Sudan on verge of civil war, death toll rises
  20. ^ а б South Sudan leaders order ceasefire as civil war fears grow
  21. ^ а б Renewed fighting in South Sudan, former rebel side blames government
  22. ^ South Sudan: is the renewed violence the restart of civil war?
  23. ^ „South Sudan signs peace deal with rebel group”. Al Jazeera. 31. 1. 2014. Приступљено 13. 7. 2016. 
  24. ^ „South Sudan’s president sacks army chief”. The Daily Star. Lebanon. 23. 4. 2014. Архивирано из оригинала 17. 07. 2014. г. Приступљено 24. 7. 2014. 
  25. ^ „South Sudan rebel leader sets out conditions for talks”. Trust. Thomson Reuters Foundation. Архивирано из оригинала 15. 02. 2020. г. Приступљено 24. 12. 2013. 
  26. ^ Daniel Howden in Juba. „South Sudan: the state that fell apart in a week”. The Guardian. Приступљено 24. 12. 2013. 
  27. ^ „Pibor's Yau Yau joins SPLM”. Архивирано из оригинала 06. 08. 2016. г. Приступљено 03. 10. 2016. 
  28. ^ IISS 2015.
  29. ^ а б „South Sudan”. The United Nations. CA. 23. 6. 2015. Архивирано из оригинала 25. 04. 2015. г. Приступљено 23. 6. 2015. 
  30. ^ „South Sudan’s army advances on rebels in Bentiu and Bor”. BBC. 9. 1. 2014. Приступљено 9. 1. 2014. 
  31. ^ „South Sudan rebels claim 700 government troops defect”. The Daily Star. 6. 2. 2014. Архивирано из оригинала 02. 05. 2017. г. Приступљено 03. 10. 2016. 
  32. ^ „South Sudan army advances on rebel towns before peace talks”. Reuters. 2. 1. 2014. Архивирано из оригинала 24. 09. 2015. г. Приступљено 03. 10. 2016. 
  33. ^ „South Sudan forces battle White Army”. The Daily Star. LB. 29. 12. 2013. Архивирано из оригинала 29. 08. 2017. г. Приступљено 03. 10. 2016. 
  34. ^ „25,000 rebels march on strategic South Sudan town”. IR: Press TV. 29. 12. 2013. Архивирано из оригинала 6. 10. 2014. г. 
  35. ^ „South Sudan's military casualties top 20,000”. radiotamazuj.org. Архивирано из оригинала 04. 02. 2016. г. Приступљено 03. 10. 2016. 
  36. ^ а б Kulish, Nicholas (9. 1. 2014). „New Estimate Sharply Raises Death Toll in South Sudan”. The New York Times. Приступљено 2. 2. 2014. 
  37. ^ а б „South Sudan is dying, and nobody is counting” Архивирано на сајту Wayback Machine (10. август 2017). News24. 11. 3. 2016.
  38. ^ „More South Sudanese Seek Shelter at U.N. Bases”. The New York Times. 8. 4. 2015. 
  39. ^ „Over a million displaced by South Sudan conflict: U.N.”. The Daily Star. 31. 3. 2014. Архивирано из оригинала 05. 10. 2016. г. Приступљено 03. 10. 2016. 
  40. ^ „South Sudan atrocities amount to war crimes, report warns”. The Guardian. 8. 8. 2014. Приступљено 8. 8. 2014. 
  41. ^ „South Sudan President Salva Kiir hits out at UN”. BBC. 21. 1. 2014. 
  42. ^ „Indian peacekeepers prevented more casualties in S Sudan: UN official”. Zee News. 22. 12. 2013. Приступљено 22. 12. 2013. 
  43. ^ „South Sudan rebels split, reject peace efforts”. News. Yahoo. 11. 8. 2015. 
  44. ^ „4 Kenyans dead as South Sudan evacuation ends”. KE: Capital FM. Приступљено 3. 1. 2013. 
  45. ^ „The descent into civil war”. The Economist. 27. 12. 2013. Приступљено 4. 1. 2014. 
  46. ^ „UN: War crimes happening in South Sudan”. Al Jazeera. 18. 1. 2014. Приступљено 19. 1. 2014. 
  47. ^ Blair, David (18. 1. 2014). „South Sudan army recaptures key state capital”. The Telegraph. Приступљено 19. 1. 2014. 
  48. ^ „S Sudanese refugees forced to flee to Darfur”. Al Jazeera English. Приступљено 22. 4. 2014. 
  49. ^ Koos, Carlo; Gutschke, Thea (2014). „South Sudan’s Newest War: When Two Old Men Divide a Nation”. GIGA Focus International Edition (2). Приступљено 1. 9. 2016. 
  50. ^ „South Sudan opposition head Riek Machar denies coup bid”. bbcnews.com. 18. 12. 2013. Приступљено 18. 12. 2013. 
  51. ^ „Yoweri Museveni: Uganda troops fighting South Sudan rebels”. BBC News. 16. 1. 2014. 
  52. ^ „South Sudan country profile”. BBC. 
  53. ^ „South Sudan rebel chief Riek Machar sworn in as vice-president”. bbcnews.com. 26. 4. 2016. Приступљено 30. 4. 2016. 
  54. ^ „South Sudan's Riek Machar in Khartoum for medical care”. aljazeera.com. 23. 8. 2016. Приступљено 23. 8. 2016. 
  55. ^ „50,000 and not counting: South Sudan's war dead”. ReliefWeb. 15. 11. 2014.
  56. ^ „South Sudan 'coup leaders' face treason trial”. BBC News. 29. 1. 2014. 
  57. ^ „South Sudan: Massacres, Unlawful Killings, Pillage”. Human Rights Watch. 8. 8. 2014.
  58. ^ „UN: Over one million displaced by South Sudan conflict”. BBC News. 29. 3. 2014. 
  59. ^ „South Sudan president says military has foiled coup”. theguardian.com.
  60. ^ „SOUTH SUDAN CRISIS: Humanitarian Snapshot (as of 25 December 2013)”. reliefweb.int.
  61. ^ „South Sudan crisis: Situation report as of 23 Dec 2013”. unocha.org.

Литература

[уреди | уреди извор]
Грађански рат у Јужном Судану
Део Етничких сукоба у Јужном Судану[17][18]

Војна ситуација у Јужном Судану 20. октобра 2016. године
  Под контролом Владе Јужног Судана
  Под контролом SPLM-IO
  Под контролом Владе Судана
(За детаљнију мапу са тренутном војном ситуацијом, погледајте овај шаблон.)
Време15. децембар 2013.[19]
26. август 2015.[19][20][21][22]
(1 година, 8 месеци, 1 седмица и 5 дана)
Место
Статус потписан мировни споразум између владе и SPLM-IO;[19][20][21]
потписан мировни споразум између владе и SSDM/A (Кобра);[23]
локалне побуне се настављају[13][15][8]
Сукобљене стране

Јужни СуданSPLM влада

 Уганда
Подршка:
 Судан[1]

Уједињене нације UNMISS[2]

Јужни Судан SPLM-IO[3]

SSLM[5]
Национална армија Јужног Судана[5][6]
NWA[7]


SSDM/A (Кобра)[а]
Јужни Судан Агвелекове снаге (Улини лојалисте)[11][12]
SSFDP[13]
Јужни Судан Вау побуњеници[14]
IMLR[15]
LRA[16]
Команданти и вође
Јужни Судан Салва Кир Мајардит
(председник Јужног Судана)
Јужни Судан Пол Малонг Ејван
Јужни Судан Куол Манјанг Јук
Јужни Судан Џејмс Хот Мај (до 2014; смењен)[24]
Уганда Јовери Мусевени
Уганда Катумба Вамала
Уједињене нације Елен Маргрете Леј
Уједињене нације Хилде Фрафјорд Јонсон (до 2014)

Јужни Судан Рик Мачар[25][26]
(вођа SPLM-IO)
Јужни Судан Ребека Гаранг
Јужни Судан Паган Амум
Јужни Судан Паулино Зангил[б]
Питер Гадеј


Дејвид Јау Јау[в] (2013—2016)
Калид Ботрус[10] (2016—данас)
Јужни Судан Џон Улини[11][12]
Али Фартак[15]
Јачина
SPLM: 150.000[28]
UNMISS: 12.523[2][29]
SPLM-IO: најмање 10.000 пребеглица[30][31][32]
NWA: 25.000[7][33][34]
Жртве и губици
10.659 убијених, 9.921 рањених (јануар—октобар 2014)[35] непознато
50.000[36]—300.000[37] убијених свеукупно
> 1.860.000 расељених цивила[29][38][39][40]
Број укључује и 21 угандског војника,[41] 5 Унмисових мировњака,[42][43] и 4 кенијска цивила[44]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]